Koliko je Srbija poznata u svetu?

Kada živimo u jednoj zemlji, posebno ako u njoj provedemo najveći deo života, lako steknemo utisak da je ona mnogo prisutnija u svesti drugih ljudi nego što zaista jeste. Pratimo naše vesti, naše sportiste, naše političare, naše uspehe i probleme. U našem svakodnevnom svetu Srbija je centar priče. Sasvim prirodno, jer je to naš dom, naš jezik, naš prostor i naš identitet.

Ali kada čovek počne da putuje svetom i susreće ljude iz različitih zemalja, kontinenata, kultura i društava, dobije mnogo širu sliku. Moje iskustvo je jednostavno i za mnoge ljude u Srbiji teško prihvatljivo: Srbija nije naročito poznata u svetu. Poznata je u Evropi, i to uglavnom okvirno. Van Evrope je poznata veoma malo. U mnogim delovima sveta većina ljudi nikada nije ni čula za Srbiju.

Amerika i Evropa nisu ceo svet. Kada to zaista shvatimo, promeni se i način na koji gledamo sopstvenu važnost na globalnoj mapi.

Naše viđenje sveta nije isto što i svetsko viđenje nas

U Srbiji često postoji uverenje da svi znaju ko smo. Govorimo o našoj istoriji, sportistima, ratovima, muzici, hrani, karakteru, gostoprimstvu i talentu kao o nečemu što je globalno prepoznato. Ali kada izađemo iz tog lokalnog okvira, shvatimo da mnogi ljudi nemaju nikakvu sliku o Srbiji. Ne dobru, ne lošu, nego nikakvu.

To ne govorim iz želje da umanjim Srbiju, već iz iskustva. Putujući svetom, upoznavao sam ljude koji su obrazovani, radoznali, otvoreni, putovali su, govorili više jezika, ali za Srbiju jednostavno nisu čuli. Nekima je trebalo objasniti gde se nalazi. Neki su mislili da je deo Rusije. Neki su je mešali sa Sibirom, Sirijom, Slovačkom ili nekom drugom zemljom sličnog zvuka. Neki su čuli za Balkan, ali nisu znali koje zemlje ga čine.

Za nas to može delovati čudno, čak uvredljivo. Ali ako zastanemo i pogledamo pošteno, videćemo da ni mi ne znamo mnogo o mnogim zemljama sveta. Koliko ljudi u Srbiji zna glavne sportiste, glumce, muzičare ili istoriju zemalja Afrike, Azije ili Latinske Amerike? Koliko znamo o svakodnevnom životu u Peruu, Gani, Laosu, Uzbekistanu ili Paragvaju? Verovatno vrlo malo. Ne zato što te zemlje nisu važne, već zato što nisu deo našeg fokusa.

Sportisti su poznati nama, ali ne nužno i svetu

Jedan od argumenata koji se često čuje jeste: “Kako neko ne zna za Srbiju kada imamo Đokovića, Jokića i druge velike sportiste?” I tačno je, Srbija ima vrhunske sportiste. Neki od njih su zaista planetarno poznati u okviru svojih sportova. Ali tu postoji jedna važna razlika: biti poznat među ljubiteljima određenog sporta nije isto što i biti poznat širokoj svetskoj populaciji.

Mi znamo za Novaka Đokovića jer je naš, jer pratimo njegove uspehe, jer se o njemu stalno govori u našim medijima. Znamo za Nikolu Jokića jer je naš i jer je jedan od najboljih košarkaša sveta. Ali ogroman broj ljudi na planeti ne prati tenis, ne prati NBA ligu i ne zna imena sportista van svog kulturnog kruga.

To najbolje možemo razumeti ako promenimo ugao. Da li mi znamo ko je najbolji stonoteniser svih vremena? Verovatno neki Kinez, ali većina ljudi u Srbiji ne zna njegovo ime. Da li znamo najbolje kriket igrače sveta, iako kriket prate stotine miliona ljudi? Da li znamo najpoznatije sportiste iz Indonezije, Bangladeša, Nigerije ili Meksika, osim ako igraju sport koji mi pratimo? Uglavnom ne.

Ono što je veliko u našem svetu, ne mora biti jednako veliko u tuđem svetu.

Tako i mnogi ljudi u drugim zemljama ne znaju za naše sportiste, ne zato što ih omalovažavaju, već zato što žive u potpuno drugom informativnom prostoru. Njihovi heroji, njihove legende i njihove teme nisu iste kao naše.

Brazil i primer Dejana Petkovića

Jedno zanimljivo iskustvo dolazi iz Brazila. Tamo je deo muške populacije čuo za Srbiju upravo zbog Dejana Petkovića, koji je u brazilskom fudbalu ostavio veliki trag. Za mnoge Brazilce koji prate fudbal, njegovo ime ima težinu. Kroz njega su čuli da postoji Srbija.

Ali čak i tada, to najčešće ostaje na nivou osnovnog prepoznavanja. Čuli su za Srbiju, znaju da je odatle neki veliki igrač, ali ne znaju mnogo više. Ne znaju kako izgleda život ovde, kakva je kultura, kakav je mentalitet, šta jedemo, kako pričamo, kakvu istoriju nosimo. I to je sasvim normalno. I mi često znamo za neku zemlju samo preko jednog sportiste, glumca, pesme ili vesti, a da o njoj zapravo ne znamo gotovo ništa.

Jugoslavija je bila poznatija od današnje Srbije

Još jedna stvar koju sam primetio na putovanjima jeste da starije generacije, posebno ljudi od pedeset i više godina, često bolje znaju za Jugoslaviju nego za današnju Srbiju. Jugoslavija je nekada bila mnogo vidljivija zemlja u svetu. Imala je drugačiju političku poziciju, veći prostor, veći broj ljudi, prepoznatljiv identitet i značajnu ulogu među nesvrstanim zemljama.

Zbog toga mnogi stariji ljudi širom sveta imaju neko sećanje na Jugoslaviju. Neki znaju za Tita. Neki pamte jugoslovenske sportiste. Neki su učili o njoj u školi. Neki su je doživljavali kao neobičnu zemlju između Istoka i Zapada. Kada im pomenete Srbiju, ponekad je povežu sa bivšom Jugoslavijom. Ali ni to ne znači da znaju mnogo o današnjoj Srbiji.

Današnja Srbija je za veliki deo sveta mala evropska zemlja o kojoj se retko govori. Pojavi se povremeno kroz sport, politiku, ratove iz prošlosti, Kosovo, regionalne tenzije ili poneki kulturni događaj. Ali stalna, jasna, široka slika Srbije u globalnoj svesti uglavnom ne postoji.

Zašto je ljudima u Srbiji teško da to prihvate?

Kada u Srbiji kažem da Srbija nije poznata u svetu, često naiđem na otpor. Ljudi to teško prihvataju. Kao da ta rečenica zvuči kao napad na zemlju, narod ili lični identitet. Neki odmah pominju sportiste. Neki istoriju. Neki ratove. Neki kažu: “Ma znaju svi za nas.”

Ali veliki broj tih ljudi nikada nije zaista putovao daleko van poznatog kruga. Nisu razgovarali sa ljudima iz Azije, Afrike, Latinske Amerike ili udaljenih delova sveta o tome šta znaju o Srbiji. Njihov utisak ne dolazi iz globalnog iskustva, već iz domaćeg osećaja važnosti.

A domaći osećaj važnosti može biti veoma varljiv. Mediji nas stalno uveravaju da smo centar nekih velikih svetskih procesa. Politika nas često hrani idejom da se velike sile neprestano bave nama. Sportski uspesi nam daju osećaj da nas cela planeta gleda. Ali svet je ogroman. Većina ljudi živi svoje živote, prati svoje probleme, svoje junake, svoje zemlje i svoje priče.

Nije poniženje shvatiti da svet ne zna mnogo o nama. To je samo susret sa realnošću.

Manja poznatost ne znači manja vrednost

Važno je naglasiti da nepoznatost nije isto što i bezvrednost. Srbija ne mora biti globalno poznata da bi bila lepa, posebna, zanimljiva ili vredna ljubavi. Jedna zemlja ne dobija smisao iz toga koliko stranaca zna za nju. Dom nije važan zato što ga drugi prepoznaju, već zato što u njemu postoje naši ljudi, uspomene, jezik, detinjstvo, mirisi, navike i koreni.

Možda bi nam čak koristilo da realnije sagledamo svoje mesto u svetu. Ne da bismo se osećali manje vredno, već da bismo prestali da živimo u iluziji. Kada znamo da nismo toliko poznati, možemo bolje razumeti koliko je potrebno raditi na slici zemlje, kulturi, turizmu, obrazovanju, međunarodnoj komunikaciji i načinu na koji predstavljamo sebe.

Umesto da se ljutimo što neko ne zna za Srbiju, možemo to videti kao priliku. Priliku da objasnimo. Da ispričamo. Da pokažemo nešto lepo. Da ne očekujemo da nas svet već poznaje, nego da budemo spremni da se predstavimo bez sujete.

Srbija kao mala tačka na velikoj mapi

Putovanja čoveku razbiju mnoge iluzije, ali mu daju i dublje razumevanje. Kada dovoljno puta čujete pitanje “Gde je Srbija?”, prestanete da se vređate. Počnete da objašnjavate. Počnete da posmatrate svet šire. Shvatite da svaka zemlja ima svoju priču i da svako misli da je njegova priča važna.

Srbija jeste važna nama. I treba da nam bude važna. Ali svetu je često samo mala tačka na velikoj mapi. To nije tragedija. To je činjenica. A možda baš iz te činjenice možemo naučiti nešto korisno: da budemo manje opterećeni time koliko nas drugi znaju, a više time kakvi smo zaista.

Jer poznatost nije isto što i poštovanje. Slava nije isto što i vrednost. A prava veličina jedne zemlje možda ne počinje od toga da je svi prepoznaju, već od toga da njeni ljudi imaju dovoljno zrelosti da sebe vide realno — bez kompleksa niže vrednosti, ali i bez potrebe da zamišljaju da se ceo svet okreće oko njih.